“I čistačica, i spremačica, i klozetarka, i domaćica… Koju će još funkciju da mi dodele?!” Reče lik Riske iz „Srećnih ljudi“, a poenta je vanvremensko ista ali da li i za svaku ženu? Nije Riska delovala ni najmanje srećno kada je izgovarala a dijalektika je što je imala baš sve što čini jednu porodicu srećnim ljudima – dom, muža, sina, unuka, psa, zdravu sebe. Što nije bila srećna kada je dobila sve željeno?

Primećujem, nikada se nije družila sa prijateljicama i imala vreme samo za sebe…

Porodila mi se komšinica, blizanci, dugo i željno očekivani. Došla mi juče da uzme nešto rasade tikvica, bundeva i paradajza jer volimo same da proizvedemo svoju hranu, pa se trudimo i bude uglavnom uspešno. Umorna je, jedva postiže, vidim joj u pogledu zbunjenost. Čitam je kao: „Da li je moguće da sada samo kuvam, perem, peglam, oni plaču, presvlačim ih i to sa osećajem „sama“. Nije rekla. Tešim je i kažem nešto kao: „ Opusti se, nahrani ih, presvuci, osiguraj da im je toplo i prijatno ili sada u leto da im nije pretoplo a da im je prijatno, daj im dovoljno vode, puuuuno ljubi, mazi i opuštenog  želuca grliiiii, jer brzo porastu a sada od tebe dobijaju ljubav za koju meru će jedino znati. I čim to uradiš opusti se i radi nešto za sebe. Pa neka i malo plaču, objasni si da si uradila sve i da smeš da jedeš, istuširaš se…“ Kaže mi: „Pokušavam, ali dvoje ih je.“ Rekla sam samo: „Hvala Bogu! A mislila sam pa i nas roditelja je dvoje… A onda pomislila daaa ali otac mora raditi dok smo mi na porodiljskom… I onda majka mora da proširi srce i dušu a umanji potrebe za četvoro…

Treba da nahranim Luku a tata ga vratio iz igre uleeeepljenog u pesak od  glave do pete… Napolju 30 stepeni… Šta ću? Mh! Sipam toplu vodu u koficu kojom mu donosimo vodu do kadice za kupanje, kažem tati:“ Pridrži ga“ i polivamo i kupamo ga napolju, na stojećki  Uživa on, radujemo se mi i uradili u miru sve. Luka naigran, bogat za novo iskustvo koje glasi: „Pesak se ne jede“, osvežen i čist već jeo (narendanu jabuku, dva badema, cimet, malo maslinovog ulja i dve datule), mi bi smo da popijemo kafu i dajemo mu šakicu smokija na tacnu, sedamo i pijemo kafu, on pored nas gricka, šetka i komuniciramo. Primećujem vrlo kvalitetno. On krene da čuči i gricka smoki a mi se dosetimo da mu prinesemo nošu, da kao sedi kao na stolici, ujedno vežba da je koristi a mi na miru pijemo kafu. Njemu prijatno jer ga ne silimo, nama prijatno jer ga učimo a odmaramo. Zatim krene da šeta, i želi da vežba pa je to sto puta preko stepenika, mi ustanemo svaki put i kažemo:“ Daj nam rukicu da ne bi pao“ i on pruži i učimo se, između pijemo kaficu. U jednom trenutku kreće za macom a do stepenika brže nego sam procenila da će i tada podviknem:“Stani!“ i on se toliko trenutno zaustavi da je telo još par sekundi nastavilo da mu se njiše od inercije, gleda me značajno, ali nije pao, stigla sam da mu priđem i da mi pruži rukicu.  A onda i treće iskustvo gde zakoračuje preko stepenika, tražim da mi da rukicu, on je povlači od mene ka sebi i sam pređe stepenik  I tada shvatim da imamo uspostavljeno poverenje, da me dete čuje ali i uči i neće pomoć uvek, već samo dok ne nauči, kada poveruje da može i sam i da zato moram još opuštenije i odgovornije da budem tu za njega. Jede smoki, i ponudi nam, mi sa oduševljenjem izgovaramo: „Hvala ti“ on zatim dodaje sve češće i sa radošću… Zatim dajemo mi njemu i učimo se reči: „Izvoli“. A pijemo kaficu opušteni. Trebam mu samo dok ne nauči sam a ja treba da sam dobro i sada i kasnije.

Shvatili smo da smo u roditeljstvu ipak sami, uz sve podrške bližnjih… Jer pamtim svoje detinjstvo i učešće nekada samo komšija u njemu, nema toga više… Nismo mi majke više opuštene kao naše kada su dolazile sa posla pa polako stizale sve, kafe sa komšinicama obavezno i prvo. Kako da to postignemo? Kako da se bolje organizujemo i imamo vremena za sebe a da je sve neophodno urađeno?

Sedim i promišljam. Svima nam prija zajedništvo a od neorganizovanosti se dogodi da ne stižemo da ga živimo. Moramo razmenjivati znanja i iskustva.

Vekovima su se znanja, umeća i sposobnosti prenosili u zajedništvu: uz ognjište, pričama, na prelima, dnevnim ritualima kafa, zajedničkim letovanjima, druženjem… Spontano i opušteno kao uobičajena i svakodnevna praksa. I u tim znatno težim vremenima od današnjih, jer danas imamo mašine za sve, svima je bilo lakše jer je svima bilo isto. Danas ako ne znamo kako sa najmanjim utroškom energije da postignemo rezultat, pa neka je i za svaku situaciju tu mašina, teško je. Osećam u srcu želju da spoznato podelim šire a saznam rešenja za svakodnevne situacije koja ne znam. Da mi bude lakše i organizovanije i da kada sretnem pogled zadovoljne majke, žene, pomislim: „Možda je i do nje stigla informacija, pa joj je lakše i dobro.“ I odlučila sam da pišem o čemu znam. Pišite i vi vaša iskustva kojima možemo sebi olakšati život, dopunite, opovrgnite me i komunicirajte sa mnom i međusobno sa ciljem da zajedno stvorimo blog, ognjište, mesto razmene ženskih znanja, umeća i veština koje ćemo preneti deci. Da nam svima olakša, koristi i da ostane.